Chandangel

From Djuro Zivkovic - musicopedia
Jump to navigation Jump to search

Chandangel is a concerto for violin and orchestra commissioned by Swedish Chamber Orchestra, Norwegian Chamber Orchestra and Gothenburg Symphony Orchestra, written for Pekka Kuusisto, composed in 2021-23.

  • Instrumentation: 2.2.2.2/1.2.0.0./perc.kbd./Solo Vn/Str
  • Durata: 24'
  • Year: 2023
  • Dedication to: Pekka Kuusisto
  • Written for: Pekka Kuusisto
  • Commission by: Swedish Chamber Orchestra, Norwegian Chamber Orchestra and Gothenburg Symphony Orchestra
  • Premiere: 05 April 2024; with Pekka Kuusisto – violin, Simon Crawford-Phillips – conductor, and Swedish Chamber Orchestra; Örebro Konserthus, Örebro, Sweden.
  • Published: Edition OCTOECHOS © 2023; Cat. No. 5181.
  • ISMN: 979-0-706891-80-4
  • ISWC: T-323.613.065-3

Work Comment

In English

" Taking place among seven stars when the fire and events cease, and pure crystallization begins, bestowed in tranquility. An angel, lonely on the wall — perhaps he truly exists within the wall, but when not on the wall, he is a shadow. In his original seriousness, he diminishes visibility to certain things. Then wandering begins; I sense a change in the structure of my senses, and instead of a forehead, I have a single thought. There is no triumph beyond misfortune. As we discovered this, we subtly exchanged ourselves. Thus, we truly transformed into a myth, only to later doubt it.

However, a poet who stood for a long time under a wall in which it was impossible to doubt, perhaps due to his bitter taste and firmness, recognized his face countless times resembling a Serbian medieval angel. Then he truly exists among the elements and relationships that align the world, existing in pure possibility as a miracle and fidelity to the forces behind the wall.

This can only be explained by waters that do not flow, that serene countenance when the fire and events cease, and crystallization begins. And though the substance of those stars around the head is immaterial, they belong to the human space. Yet, that face remains the best evidence of the green sun and witnessed scorpions. Behind that face, someone's blood awaits to be born, and it will recognize that face. In the heart, a light ignites, promising that everything will be seen and comprehended in memory, in the future, and within oneself. Until then, one must preserve their eyes that gaze from some wall and guard against both blindness and being blinded.

I am not the first to fear going blind, concerned about the depth of my eye when looking into a lake or into space. And nothing is harder than gazing at the entire eternity from some wall. Most of all, what we lack in this is a void where blood doesn't flow, where we could place our notions of a possible divinity. Yet, nothing is lost because the void is that which does not exist. But there is something around his head that is pure beauty and unparalleled virtue, akin to the void.

This specific angel, illuminated from within, in the desert, would say: "What use is hope if not to preserve this desert?" To descend from the wall, this is a realm that extends love. "

Branko Miljković, from "Arilje's Angel", 1957.

In Serbian

Заузме своје место између седам звезда када престаје ватра и збивање и почиње чиста кристализација подарена у смиравању. Анђео усамњен на зиду, можда он стварно постоји у зиду,али када није на зиду, он је сен. У својој првобитној озбиљности смањује видљивост неким стварима. Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула И да уместо чела имам једну једину мисао. Непостоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, па доцније посумњамо у њега. Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњивековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност силама који су иза зида.

То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих звезда око главе нематеријална, оне припадају човековом простору. Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тог лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом. Дотле треба сачувати своје очи које гледају са некога зида и чувати се ослепљења и заслепљења. Нисам први који се плаши да не ослепим забринут за дубину свога ока кад гледам у језеро или у простор. А ништа није теже него гледати читаву вечност са некога зида. И највише нам при том недостаје празнина где не струји крв и где бисмо сместили своје представе о евентуалном божанству. Ипак ништа није изгубљено, јер празнина је то чега нема. Али има нешто око његове главе што је чиста лепота и непревазиђена врлина, а слична је празнини.

Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: Шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, ово је предео који продужује љубав.

Бранко Миљковић, из ”Ариљски анђео”, 1957.

In Swedish

Att äga rum bland sju stjärnor när elden och händelserna upphör, och ren kristallisering börjar, skänkt i stillhet. En ängel, ensam på muren - kanske existerar den verkligen inom muren, men när den inte är på muren är den en skugga. I dess ursprungliga allvar minskar sin synlighet för vissa saker. Sedan börjar vandringen; jag känner en förändring i strukturen av mina sinnen, och istället för en panna har jag en enda tanke. Det finns ingen triumf bortom olyckan. När vi upptäckte detta utbytte vi subtilt oss själva. Så förvandlade vi verkligen till en myt, bara för att senare tvivla på den.

Dock, en poet som stod länge under en mur där det var omöjligt att tvivla, kanske på grund av sin bittra smak och fasthet, kände igen sitt ansikte otaliga gånger liknande en serbisk medeltida ängel. Då existerar den verkligen bland de element och relationer som harmoniserar världen, existerande i ren möjlighet som ett mirakel och trohet till krafterna bakom muren.

Detta kan bara förklaras av vatten som inte flyter, den lugna uppsynen när elden och händelserna upphör, och kristallisering börjar. Och även om substansen av de stjärnorna runt huvudet är immateriell, tillhör de den mänskliga rymden. Ändå förblir det ansiktet det bästa beviset på den gröna solen och de sedda skorpionerna. Bakom det ansiktet väntar någons blod på att födas, och det kommer att känna igen det ansiktet. I hjärtat tänds en ljus, lova att allt kommer att ses och förstås i minnet, i framtiden och inom en själv. Fram till dess måste man bevara sina ögon som stirrar från någon mur och vakta mot både blindhet och att bli blindad.

Jag är inte den första som fruktar att bli blind, orolig för djupet i mitt öga när jag tittar in i en sjö eller ut i rymden. Och inget är svårare än att stirra på hela evigheten från någon mur. Framför allt saknar vi i detta en tomhet där blodet inte rinner, där vi kunde placera våra föreställningar om en möjlig gudomlighet. Ändå är inget förlorat eftersom tomheten är det som inte existerar. Men det finns något runt dess huvud som är ren skönhet och enastående dygd, liknande tomheten.

Den här specifika ängeln, upplyst inifrån, skulle säga i öknen: "Vad är meningen med hoppet om inte att bevara denna öken?" Att stiga ner från muren är ett rike som förlänger kärleken.

Branko Miljkovic, 1957. Ur “Ängeln från Arilje”

Keyboard patches

In the orchestration, a digital keyboard is utilized, and the synthesizer "Zebra2" by u-he is featured with various patches available for download HERE. Achieving a balanced blend with the orchestra is paramount, preferably utilizing an omni speaker setup in stereo for optimal performance.

Ancient Mode

The concerto is completely written in the Ancient Mode in D.